„Oboje osećahu kako im se duh otresa ovog svakodnevnog sitničarstva, pa teži nekud dalje i više - tamo u nedogled, onoj beskrajnoj, večnoj istini...” * Ili je meni utisak varljiv, ili je Svetolik Ranković prilično zapostavljen u domaćoj književnosti. Gube se nekako njegovo ime i lik na grupnoj fotografiji srpske književnosti 19. veka između onih zvučnijih i markantnijih - Sremca, Lazarevića, Glišića, Ignjatovića... Da je bar nekog iole razumljivog razloga za to (npr. da je je bio samo jedan u nizu slepih pratilaca epohe), pa i da shvatim, ali kada je u pitanju Ranković, jedan od pisaca koji su menjali našu književnost, ova njegova delimična anonimnost pomalo mi je neobična, a moram reći i nepravedna. Moglo bi se sada razglabati o mogućim uzrocima za nju, no to bi ovom prilikom bilo suvišno. Ono što je u mojoj moći jeste da u ovom malenom internet prostoru koji „uređujem”, posvetim Svetoliku Rankoviću dovoljno prostora i možda nekome ko (slučajno ili namerno) svrati, a kome je ovaj pisac, jedan od očeva srpske psihološke proze, promakao, ukažem na njega. U današnje vreme, kada književna hiperprodukcija (adekvatniji naziv za trenutno izdavaštvo ne mogu da nađem) uspeva da delom proguta ako ništa drugo, a ono makar čitalačku energiju da se zađe malo dublje u upoznavanje onih koji su pisali pre savremenika, „izvlačenje iz naftalina” ovakvih pisaca nije uzaludno. Kiš, Selimović, Andrić, Stanković, Kočić, Lazarević - oni jesu važni, jesu sam vrh, ali iza i između njih ne zjapi praznina. U tom prostoru se nalaze stvaraoci koji nisu možda bili sušto savršenstvo, ali su otvarali nova poglavlja u razvoju naše književnosti, nešto su pokretali napred i udaljavali se od uobičajenog, i lepo bi bilo upoznati se i sa njima.  Rankovićev roman o kome ću ovom prilikom pisati, u nastojanju da što je bolje moguće sažmem svoje utiske nakon čitanja, jeste Seoska učiteljica, drugi po redu od njegova tri objavljena romana (pored njih, u svom kratkom životnom veku, Ranković je objavio još dvadesetak pripovedaka). Sa njegovim prvim romanom, Gorskim carem, koji je široj publici i najpoznatiji, upoznala sam se tek na fakultetu, a jedan od prvih postova na ovom blogu bio je posvećen upravo tom romanu. Nešto kasnije, kada sam za potrebe ispita iz Srpskog realizma ponovo čitala roman, a sa njime i sekundarnu literaturu, shvatila sam da je taj post, takav kakav je bio, daleko od onoga što Gorski car zaslužuje, pa ga izbrisah. Verovatno bi taj post trebalo ponovo napisati, a možda se i vratiti samom romanu i treći put. No za sada, u centru pažnje je Seoska učiteljica. Oko Seoske učiteljice dugo sam obigravala tokom studiranja, obilazila kao kiša oko Kragujevca, što bi se reklo, kako bih što manje fabule otkrila pre čitanja (samo je Gorski car bio u programu), ali vremenom naučiš da je na studijama Srbistike to jalov posao. Naiđe se u nekoj studiji na tzv. „spojlere”, pa onda i profesori, često bez preke potrebe otkrivaju kako se koje delo završava ili šta se sa kojim junakom desi, i onda digneš ruke i naučiš da uživaš u čitanju ne oslanjajući se striktno na potencijalne faktore iznenađenja. U Seoskoj učiteljici za to ima i te kako materijala. O čemu se tu radi? Izložiti zaplet ovog romana možda bi bio pogrešan ugao iz kog bi se o njemu govorilo, s obzirom na to da on nije u prvom planu. Ono što je odlika Rankovićevog pripovedanja i što mu je s pravom dalo epitet jednog od začetnika psihološkog romana kod nas, jeste stavljanje lika u prvi plan, a naročito poniranje u ono unutrašnje, intimno i neizrecivo, ili makar teško izrecivo. Nije, dakle, toliko bitno šta se događa, već kome se događa i kako se taj neko sa događajima nosi. Glavna junakinja ovog romana, kako naslov implicira, je Ljubica, mlada učiteljica koja se doseljava u jedno srpsko selo kako bi preuzela službu i otpočela novu školsku godinu, mada bih rekla da ništa manje zastupljen i pažljivo izgrađen, pa samim tim ni sporedniji, nije ni njen kolega, takođe novajlija - učitelj Gojko. Njih dvoje za vreme svog boravka u selu i vršeći službu doživljavaju ono što se mnogim neiskusnim prosvetnim radnicima, pa i mladim ljudima uopšte i događa kada zakorače u nezaštićeni svet odraslosti/samostalnosti - početni entuzijazam brzo se gasi, a ideali sa kojima su u taj svet krenuli bivaju ozbiljno uzdrmani, ako ne i potpuno porušeni (interesantno, poslednji Rankovićev roman nosi naziv Porušeni ideali, a ništa vedriji odnos sa svetom ne ostvaruju ni junaci romana Gorski car). Imajući u vidu vreme i sredinu u kojima se radnja odigrava, a onda i same karaktere ovih likova, Ljubičin položaj posve je drugačiji  od Gojkovog, mada način na koji njih dvoje podnose slomove svojih ideala nije drastično različit. Ljubica se u život upušta sa jasnim ciljevima, no ubrzo se ispostavi da, ma koliko nečije želje bile uobičajane, možda se čak može reći i male, okolnosti se ne poklope uvek tako da se one ispune: „O,...a ja sam tako malo želela!... Samo da imam dobra druga, pa ovako u tišini da radimo oboje s ovim mališanima, da radimo mnogo, neumorno... I kad nam zatreba odmora, da ga nađemo u našem gnezdu... Ta to su tako male, tako ništavne želje, pa i to se ne da!....” A ne da se jer u kolegi u kome se nadala da pronađe ono što želi, to ne nalazi. Gojko, koji je već na samom početku opisan kao „sanjalačka duša koja živi više maštom no razumom”, suviše je neugledan, bojažljiv i pasivan da bi bio ispunjenje njenih snova. Dopada se njemu Ljubica, mašta i on da sa njom svije gnezdo o kakvom i Ljubica razmišlja, ali se od maštanja ne pomiče - jer tako je lakše. S druge strane, utehe ne nalaze ni na profesionalnom planu, jer dečicu koju su maštali da podučavaju i vaspitavaju, roditelji u školu dovode kao na streljanje, videvši obavezno obrazovanje kao nametnuto zlo koje im otima decu od skuta i pomoć iz kuće, a sama škola i nadređeni koji se o njoj staraju prkose svemu onome što su o svom pozivu učili. Ovaj aspekt romana i scene u kojima Gojko i Ljubica najpre moraju da se suprotstavljaju seoskim upraviteljima i izmole od njih čak i sopstvene plate i smeštaj - o nastavnim sredstvima i da ne govorim, neodoljivo podseća na savremene probleme u školstvu i zbog toga su mi bili posebno zanimljivi. Na primer, čitaćete u romanu malo i o metodici: „Ha, metodika...- prekide je učitelj. - E, bogme, ovamo ćete morati mnogo štošta protiv metodike, jer i naša vrhovna uprava radi većinom protiv metodike, pa moramo i mi...” To je otprilike kao kada nas na fakultetima ubeđuju da mi u 21. veku moramo da se prilagodimo zahtevima moderne nastave, a onda odemo na praksu u srpsku obrazovnu realnost u kojoj možda imate jedan projektor na nivou cele škole, a o drugim sredstvima moderne nastave i da ne govorim. A onda se zaposlite (igrom slučaja - u seoskoj školi) i postanete svesni potpunog apsurda koji predstavlja naš obrazovni sistem, pa se svi ti teorijski zahtevi pretvore u gomilu pravila i propisa krojenih za idealne uslove (a ni u njima ne sasvim primenjivih), dok postoje i takve sredine u kojima se kuburi sa onim osnovnim - hoće li biti dovoljno đaka da opstane škola. No, to je neka druga, poprilično nevesela priča, za neko drugo mesto i priliku. A što se školstva u romanu tiče, u ono vreme je, na primer, računaljka bila suvišna, jer čemu taj trošak ako je prethodni nastavnik mogao lepo da se snađe i decu računu uči koristeći, recimo - orahe! Parola SNAĐI SE bila je i ostala moto srpskih prosvetnih trudbenika... Takođe, blisko ovome, i na glavnim likovima vidi se nešto što je živa istina kada je u pitanju nastavnički posao - ne mora svako ko je otvoren i lakše se snalazi u društvu biti neophodno i dobar pedagog. Ljubica, otresita i komunikativna, suviše je gruba i stroga kako bi uspela da ostvari bliskost sa svojim učenicima, od kojih, kako i sama u jednom trenutku kaže, pravi vojnike. Gojko, inače spetljan i stegnut, prosto se transformiše kada stane ispred razreda, pa sa svojim učenicima uspostavlja mnogo prirodniju, a samim tim i produktivniju komunikaciju. Nego da batalim ja digresije o metodičkim iluzijama i sumornoj stvarnosti nastavničkog poziva, i da se vratim Ljubici i Gojku. I jedno i drugo, isprva se sa svojim razočarenjima bore na potpuno drugačije načine. Ljubica, dodatno podstaknuta spoljašnjim prilikama (na nju pada teret izdržavanja siromašne porodice i pomaganja mlađem bratu u školovanju), kreće da grize i cedi iz života makar šta što on može pružiti - upušta se u aferu sa opštinskim pisarem Perom Ilićem, polupismenim grubijanom na položaju, dok se potpisnuta osećanja kod Gojka pretvaraju u frustraciju kojoj oduška daje pritajeno i na jedvite jade, pa i to ne bi da u prijatelju Velji, takođe učitelju, nije nalazio onu pokretačku energiju kakve on nije imao. Selo kao selo (a i šire - društvo kao društvo), uvek ima šta da kaže, i tuđe se dvorište, što bi babe rekle, vazda lakše čisti, ne obraćajući pažnju na sopstvene moralne brloge, pa vam onda ona čudna netrpeljivost koju počinjete da razvijate prema junacima književnog dela i ne narasta onoliko koliko bi inače. Niko tamo savršen nije, pa što bi se onda bes i osuda usmerili ka jednom ili dvama glavnim junacima (nešto kao prilikom čitanja Gospođe Bovari: sve sam „svetac do sveca”, samo sa nešto većim umećem prikrivanja svoje gadosti). Njihov dalji razvoj ide u smeru u kome bi se moglo očekivati za karaktere poput njih - Ljubice koja klizi između apsolutne apatije i suštog odbijanja da realnost prihvati („Zar ja da ne prođem dobro, i moja budućnost zar da ne bude sjajna?... Ta ja sam mlada, lepa, moram biti srećna!”) i Gojka koji tvrdoglavo ostaje pri svojoj navici da pred očiglednim problemima zatvara oči i veruje u ono u šta je njemu lakše da veruje. Čitate, i koliko god vas nervirali, razumete zašto to ide kuda ide i šta je sve do toga dovelo. Rankoviću kao piscu zamerali su neku vrstu nekompletnosti, pomalo i nedovoljne veštine, a sasvim sigurno i životnog veka, da do kraja izvede sve ono sa čime se hvatao u koštac, kao što je, na primer, izrazito posvećeno slikanje unutrašnjeg života svojih junaka. Primećuje se to i ovde; lično meni roman je pomalo nesrazmeran, ako mogu tako da kažem, falilo mi je kontinuiteta u pripovedanju. Polako je krenuo, u nešto laganijem ritmu, a kada je trebalo nastaviti u tom smeru, lako je ispadao iz tog ritma, malo brzao, malo preskakao, sve žureći da dođe nekako do željenog cilja. Da uzrok tome nije nedostatak pripovedačkog talenta, već trka sa bolešću i težnja da romane završi pre nego što ona završi sa njime, svakako bi mogla da potvrdi činjenica da je svoje romane, a posebno ovaj i Porušene ideale Ranković napisao neposredno pred smrt (potonji je posthumno i izašao). Svakako ostaje žal za onim što su oni mogli biti da je pisac imao malo više vremena i zdravlja da na njih potroši, kao i za svim onim što je iz njegovog pera moglo proisteći. Ali ono što je ostavio za sobom vredno je i bitno za razvoj naše književnosti.  Ranković je dobar pisac, ako i nije svoj kvalitet uspeo da ispolji do kraja. Likovi koje gradi nisu karikature, opipljivi su i nesavršeni, kao i svaki čovek, pa samim tim i uverljivi. On ne slika stvarnost i ljude crno-belom tehnikom, kod njega mora da postoji uzrok za njihovo ponašanje, za svaku njihovu manu i životni izbor (na primer, sasvim lepo Ranković daje uvid i u nimalo lako detinjstvo i mladost Ljubice, ali i Gojka). Sredina u koju ih stavlja nije idealizovana, nije krojena prema njihovim merama i prema merama zapleta koji je osmislio. Štaviše, Rankovićev pogled na svet potpuno je suprotan idealističkom, on je surovo iskren i ne šminka ništa. Možda upravo zbog toga, u svetove njegovih priča nije teško zaroniti, nije teško izgraditi jak odnos prema njegovim naseljenicima i duboko proživljavati njihove probleme i lomove. Zanimljiv je za čitanje, privlači i obuzima, a da bi to postigao ne služi se trivijalnostima i klišeima. Zato je i šteta što možda i nije na glasu onoliko koliko je zaslužio. Da je makar malo takvih u srpskoj književnosti...
Pročitajte celu vest