Boris Tiosavljević             Koreja u kojoj je smeštena radnja najnovijeg filma Li Čeng-donga (Lee Chang-dong) medalja je sa dve strane. Njeno zlatno, suncem obasjano lice čini visokorazvijena zemlja dokolice i izobilja. Naličje, u njenoj senci, čini zemlja ekonomske krize i socio-političkih nemira. Većina grca u dugovima, mladi su bez posla, a predsednica je podnela ostavku nakon skandala sa Samsungom. Spaljivanje pažnju usmerava na sukob ova dva aspekta prikazana kroz život mladića iz radničke klase Džong-sua (Ju Ah-in) i gradske face Bena (Stiven Jun, svima poznatiji kao Glen iz serije The Walking Dead). Suprotstavljajući ruralno i urbano, oličeno u gorepomenutim likovima, Li ne želi da glamurizuje i glorifikuje raskoš već se umesto toga usredsređuje na izrazitu klasnu nejednakost Južne Koreje i to kako ona razara porodice  i pojedince. Enigmatičnost ovog filma uporediva je sa Čerčilovim opisom Rusije i bez okolišanja se može reći da na prvo gledanje frustrira. Otvoreno priznajem da sam nakon 90 minuta odustao jer se iskustvo gledanja činilo mnogo dužim nego što zapravo jeste bilo, iako mi film ni jednog trenutka, paradoksalno, nije bio dosadan. Pruživši mu drugi priliku, shvatio sam (ali tek nekoliko sati nakon gledanja) kakav sam dragulj južnokorejske kinematografije zamalo propustio. Onome ko prevaziđe barijeru nekonvencionalnosti umetničkog filma i ko može da ceni šta režiser ovde radi, dva i po sata trajanja neće biti ni sekund predugo. Spaljivanje je priča o pričama koje muškarci pričaju o drugim muškarcima i ženama, te posledično, o njihovoj toksičnoj muškosti (eng. toxic masculinity). Viđena očima jako nepouzdanog naratora, radnja koju pratimo istovremeno je (naizgled) otegnuta i napeta (više nego što se čini) i pokazuje nam put do tačke pucanja osobe koja je izgubila moć da definiše kako sopstvenu životnu priču tako i priče onih oko njega. Ova staza ispresecana je gustom mrežom relevantnih simbola i višeznačnošću, koja počinje još sa imenom filma. Ovo je sporogoreći film o čoveku koji izgaraod želje dok spaljuje mostove za sobom i za sve to vreme otvaraju se gorećapitanja na koja ne dobijamo odgovore. Li Džong-su je pisac, ili makar ceo film provodi tvrdeći da jeste, no mi to praktično nikada ne vidimo. Izgovor za izostanak rezultata mu je potraga za pravom pričom. On je tih, introvertan mladić čiji život izgleda kao kompilacija tragedija. Njegov rodni grad Padžu, siromašan je i na dalekoj periferiji, a samo imanje toliko blizu granice da se može čuti komunistička propaganda sa razglasa Severne Koreje, siromašne zemlje koja je i sama naličje znatno bogatije južne „sestre“. Majka ga je ostavila kao malog, sestra se udala i prekinula komunikaciju sa porodicom a ocu se sudi zbog nanošenja teških telesnih povreda državnom službeniku, zbog čega je Džong-su primoran da se vrati na i sam brine o zapuštenom seoskom imanju čiji se mizerni stočni fond rapidno smanjuje. Čak i kad ga sunce nakratko obasja tokom kratke veze sa prvom komšinicom iz detinjstva Hae-mi (fantastična Džun Džong-seo u debitantskoj izvedbi na velikom platnu), tmurni oblaci se brzo navlače kada u sliku stupi bogati gradski dečko Ben. Priča Spaljivanja bazira se na motivima kratke priče „Paljevina šupa“ (eng. Barn Burning) Harukija Murakamija. Deo je zbirke kratkih priča „Slon nestaje“ (eng. The Elephant Vanishes) i predstavlja štivo vredno čitanja (ali ne i obavezno) pre gledanja filma kao spoiler-free uvod u njegovu priču. U oba slučaja, protagonista je muškarac zaljubljen u ženu koju gubi zbog drugog, znatno bogatijeg muškarca koji ima sklonost ka periodičnom (svaka dva meseca) paljenju šupa (u filmu su to plastenici). Murakamijev narator, međutim, živi životom srednje klase u jednom od boljih predgrađa Tokija i može sebi da priušti izolaciju gde ga se spoljni svet ne dotiče. Džong-su ovu privilegiju, nažalost, nema. Kada Džong-su započne romansu sa Hae-mi, ona mu priča svakojake nategnute priče i anegdote iz vremena kada su bili komšije, te je on i u nekima od njih. U jednoj, kada su imali 7 godina, pronašao ju je nakon što je upala u bunar ispred svoje kuće. U drugoj ju je, u ranim tinejdžerskim danima, uvredio rekavši joj da je ružna. Neobično je da se Džong-su ničega ne seća, ali joj svejedno veruje, verovatno jer saoseća sa osobom koja dolazi iz istog socio-ekonomskog okruženja kao i on, te bije istu bitku da preživi u velegradu. Njegova priča je njena priča, reklo bi se. Osim što se ona sa svojim problemima nosi malo drugačije. Kaže da joj odgovara sloboda koju joj tezgarenje dopušta i da uživa u fizičkom radu, što je, verujem, ironičan komentar režisera na problem mladih u Koreji da nađu stalni, pristojno plaćeni (dakle, obično ne fizički) posao. Pored toga, ona uči da postane pantomimičarka, što je interesantan izbor, jer pantomima predstavlja simulaciju postojanja, stvaranje nečega ni iz čega. U jednom navratu, ona izvodi nemi performans za Džong-sua gde ljušti i jede mandarinu, objasnivši da na taj način, kad god je gladna, može da jede mandarine. Ova naoko smešna ali zapravo potresna izjava pokazuje njen odbrambeni mehanizam uz pomoć kojeg se nosi sa finansijskim nedaćama. „Stvar nije u tome“, kaže ona, „da veruješ da mandarina postoji, već da zaboraviš da je nema“.
Pročitajte celu vest