"Mi živimo u jednom strašnom vremenu, živimo u paklenom vremenu. To ćete najbolje shvatiti kada odete negde preko, i to ne zato što tamo ljudi imaju nešto da kupe, ili lepo izgledaju, nego kako staloženo žive. Kako harmonično prolaze njihovi dani. Odjednom stičete utisak da život ipak možete živeti kako valja. Nije to velika stvar, ne treba čovek ništa naročito da ima, treba da imaš samo mir, da mladi ljudi imaju mogućnost nešto da rade, da zasnuju porodicu, da se raduju nečemu, da ovi stariji imaju neku prošlost koje će se sećati. Zapravo, bitno je da ne bude ove histerije i stravične napetosti koja se sve više pojačava. Ova strašna vremena su pak za umetnike vrlo inspirativna, i oni su u neku ruku ratni dobitnici, time što koriste te strahote za teme dela. Ali ne treba smetnuti s uma, da, ili ćemo živeti kako treba ili nas neće biti."       Filmski i pozorišni reditelj i pisac, rođen 1946. godine u Beogradu, sin legendarnog glumačkog para bivše Jugoslavije, Olivere i Rade Markovića, pripadnik tzv. Praške škole, filmskih reditelja stasalih sedamdesetih godina 20. veka, koju su činili njegove kolege sa studija na čuvenoj filmskoj akademiji u Pragu( šezdesetih godina, u tadašnjoj komunističkoj Čehoslovačkoj) – Srđan Karanović, Goran Paskaljević, Rajko Grlić i Lordan Zafranović. Bila je to sjajna mlada generacija reditelja, novi filmski talas koji je smenio ili nadomestio prazninu nakon tzv. crnog talasa, kojem su pripadala do tada najveća rediteljska imena Jugoslavije, autori uklonjeni zbog otvorene kritike društva na zalasku i moguće kontrarevolucionarne subverzivnosti, po mišljenju dominantne Partije, na čelu sa Brozom. Marković i njegova generacija doneli su novu, kritički intoniranu svežinu i još otvorenije progovorili o zataškavanoj stvarnosti i zabranjivanoj istini, najavljujući skori definitivni kraj jednog poretka stvari. Bilo je to zlatno doba Yu filma i rock and rolla, ,, ujedinjenih“ u buđenju buntovne svesti i urbanog senzibiliteta unutar izolovane, palanačke ,, svesti“, do tada dominantne i jedine ,, ispravne“, oivičene demagoškim i ideološkim okovima tzv. svesti naroda i narodnosti, na čelu sa ,, ljubičicom belom“. Lavina novog bunta počela je naglo da se kotrlja, noseći sve pred sobom do sudbinskog tužnog epiloga s početka devedesetih, kada je sve nestalo u haosu rata, beznađa i surove, dugo odlagane realnosti, čije posledice trpimo i danas – ničim izazvani, naravno, kako se to i tada tvrdilo...     Goran Marković se smatra jednim od najznačajnijih i najplodnijih filmskih autora bivše zemlje, sa nizom izvanrednih ostvarenja poput: ,, Specijalno vaspitanje“(1977.), ,, Nacionalna klasa“( 1979.), ,, Majstori, majstori“(1980.), ,, Variola vera“(1982.), ,, Tajvanska kanasta“(1985.) , ,, Već viđeno“( 1987.), ,, Sabirni centar“(1989.) i ,, završnim“, ,, Tito i ja“, barem što se Jugoslavije tiče. Naravno, i potonja njegova ostvarenja( ,, Urnebesna tragedija“, ,, Kordon“ ili ,, Turneja“) ne zaostaju svojom čudesnom magijom i smelo progovaraju o još crnjoj stvarnosti, koja nažalost još uvek traje i kada pomislite da je najcrnja ona postaje još crnja, rušeći sve komparacijske zakone i logiku stvari...  ,, Ljudi inače misle da je praška Akademija nešto posebno, ali tamo naučiš sve što i na nekoj drugoj filmskoj školi. Magija umetnosti se ne može naučiti, to ili nađete u sebi ili ne. Zato su mi važnije bile okolnosti mog života u Pragu, koje su znale biti dramatične. Bio sam tamo 1968. godine, doživeo slom Praškog proleća, i sve to je za mene bilo vrlo značajno. Kasnije, kada je sovjetskim tenkovima bila ugušena iluzija 1968. godine, ostao mi je osećaj da se uvek moram suprotstaviti mračnoj sili. Onome što ugnjetava ljude, nameće vrednosti koje nisu njihove i tera ih da žive kako ne žele. Nekada je to bio sovjetski komunizam, i u svim svojim filmovima, bez obzira na žanr, trudio sam se biti subverzivan i raditi o glavi toj mračnoj sili. Kada je pao Berlinski zid(1989.), činilo mi se da su se moji snovi ostvarili, ali zapravo je počeo najstrašniji period mog života. Mračna sila više nisu bili Sovjeti, nego režim Slobodana Miloševića... U Pragu na akademiji sam se naučio boriti i to smatram svojom glavnom pozitivnom osobinom... ... Ne verujem da filmom mogu promeniti svet, nego mogu samo menjati duše i duboke osećaje ljudi, ublažiti bes i očaj. Mogu možda i probuditi empatiju, ali sumnjam da nešto mogu praktično menjati... ... Bio sam skeptik, mnogi tvrde i mizantrop, u gotovo svim mojim filmovima sve je vrvilo od loših i ružnih ljudi, a sve zato što sam nekako lično predosećao opštu hipokriziju koja je vladala. Ako ima neki zajednički imenitelj u mojim filmovima – to je borba protiv sveopšte laži na koju smo svi pristajali i koja je bila javna tajna. Svi mi u ovoj državi znali smo o čemu se radi, ali niko ništa nije preduzimao ne želeći, jednostavno, da se deranžira.Prema tome, ova eksplozija na svim planovima je eksplozija istine koja nije mogla više da se prikriva, a pogotovo prećuti...“.   ,, SPECIJALNO VASPITANJE“ (1977.) – Goran Marković    ,, Proveo sam dve godine u domu za maloletne delinkvente ,, Vasa Stajić“, gde sam sa Miroslavom Simićem, tamošnjim vaspitačem, spremao scenario za film ,, Specijalno vaspitanje“... Cela ekipa, svi smo radili besplatno, uključujući poznate glumce Fehmiua i Samardžića. Taj film je postigao neverovatan uspeh“.       Bio je to jedan od prvih filmova kojih se uopšte sećam, ali koji se nekom svojom jezom i melanholijom, duboko proživljenom tragikom urezao u svest jednog mladića u odrastanju. Godinama kasnije nebrojeno puta ću mu se vraćati, posmatrajući ga svaki put drugačijim očima, iz različitih uglova i poniranja u njegovu višesmislenost i višeslojnost, silazeći ,, bergmanovski“ sve dublje u ponore tame ljudske tragike unutar jednog na lažima i neodgovornosti sagrađenog društva...     Danas, kada mu se po ko zna koji put iznova vratim, sva njegova drama i tragika deluje znatno ,, bezbolnije“ , gotovo ,, naivno“ u odnosu na sve ono što se u međuvremenu desilo i još se brutalnije dešava( na polju socijale i psihe). Bilo je to jedno gotovo ,, romantično“ doba, kada su delinkventi, u odnosu na danas, bili gotovo ,, pomalo grešni sveci“ – ma kako to apsurdno zvučalo u svetu gde je besmisao postao svakodnevnica...     Bekim Fehmiu( kao vaspitač Munižaba) i Slavko Štimac( kao sitni prestupnik i dete iz razorenog braka, gde se pravi otac i ne zna) grade složenu životnu priču i međusobno poverenje, koje bi trebalo da bude osnova za rešavanje svih nagomilanih socijalnih i vaspitnih problema. Kroz njihov odnos, pre svega( računajući tu i ,, nepopravljivog ćutologa“ i buntovnika Ljupčeta), pratimo složenu životnu priču o značaju odgovornosti, ljudskoj potrebi za razumevanjem, saosećanjem i osloncem- osloncem u nekome ili nečemu što uglavnom stalno izmiče čoveku u svetu otuđenosti, emotivne hladnoće i samoživosti, grčevite borbe za opstanak u kojoj se ne biraju sredstva, izvrnutom sistemu vrednosti unutar sveta licemera koji se slepo drže krutih normi i bezdušnosti – gde je sve ukalupljeno, nepromenjivo bez obzira na situacija i ličnost na koju se odnose, gde niko nikoga zapravo ni ne treba, ni ne sluša, ni ne čuje... Teška socijalna drama naprosto izbija iz svakog kadra Markovićevog moćnog debi ostvarenja, iz duha  vremena raspada vrednosti jedne epohe, uhvaćenog čudesnom glumačkom magijom i izvanrednom muzičkom podlogom budućeg klasika – Zorana Simjanovića, koji će vlastitim zvukom obeležiti gotovo sve značajnije filmove jednog neponovljivog vremena i ljudi, pre svega...     Odlična glumačka ekipa ( predvođena harizmatičnim Bekimom Fehmiuom) gradi čitavu jednu galeriju likova, čitav jedan surovi i zapostavljeni, marginalizovani svet – od lokalnih alkosa, kurvi i probisveta, preko organa reda( standardni Ljubiša Samardžić), vaspitača u domu( recimo upravnik Mića Tomić, izvanredan u tumačenju krutosti i hipokrizije sistema), neverovatne ekipe štićenika i urbanih likova koji se upliću u izolovani i ,, zabranjeni“ svet ,, domaca“... Mladi Branislav Lečić i brutalno originalni Ratko Tankosić -,, Sarma“ u ulozi predvodnika ,, bande“, tj. štićenika Doma naprosto briljiraju, dok se genijalni Berček( tih godina tumač ultra-buntovnih likova – od novinara Saše u ,, Kvaru“ do Slobodana Miloševića u ,, Dečku koji obećava“) uzdiže još stepenik više u ulozi odbačenog Ljupčeta, simbola tragičnosti jednog društva – sveg njegovog licemerja, nerazumevanja i nebrige za mlade ljude, pre svih...     Na kraju, uprkos divovskoj borbi i iskrenom angažovanju vaspitača Munižabe i njegovih štićenika, koji u njemu nalaze preko potrebni oslonac i prijatelja koji im tako nedostaje u realnom svetu laži, rezultat je krajnje mršav, gotovo beznačajno mali i završava se u ponoru tragedije, čiji put je popločan nebrigom i neodgovornošću društva koje zadovoljavanjem forme brani sebično samo sopstvene interese. Ljupče, oko čije ponovne socijalizacije i povratka na put se vodila ključna bitka, tragično strada u saobraćajnom udesu i sav trud i teško izgrađivano poverenje padaju u jednom trenu u vodu ... U poslednjim kadrovima filma, nakon tragedije, ostaju samo Fehmiu i Štimac – u samoći misli, tišini bez reči, koje su napokon i nepotrebne jer ne dopiru do srca ljudi... Začarani krug neodgovornosti i beskrajnog vrtenja u borbi sa posledicama( bez pomisli da se ukloni uzrok, a to je u stvari sam sistem koji ih izaziva) nikad se ne zatvara, osim što mu se vraćamo kada na red dođu nove žrtve – ili mi sami, jednog od ovih dana...   ,, MAJSTORI, MAJSTORI“ (1980.) – Goran Marković   ... Odlazak čistačice u penziju predstavlja idealnu priliku da se u školi, u kojoj je radila, održi još jedna sedeljka o društvenom trošku. Istog dana u školu stiže mladi i ambiciozni inspektor koji otkriva da je škola samo spolja sjajna, dok je iznutra razdirana intrigama i netrpeljovšću, koje kulminiraju nakon jedne bezazlene ljubavne afere između prosvetnih radnika...    ,, Ja sam ,, Majstori, majstori“ smislio vrlo brzo, čak mislim da je za mesec dana bio napisan scenario. Snimanje je trajalo samo 19 dana na traci od 16 mm. Čak nismo imali ni rasvetu. Tu smo oskudicu pretvorili u vrlinu. Direktor fotografije Milan Spasić smislio je da rasvetljava sve neonom. Pošto se sve odigrava u školi, tj. u jednoj krajnje šugavoj atmosferi, on je rešio da od nemaštine napravi stil. Na šper pločama je instalirao desetak neonki i to je bila rasveta...     Film su dočekali na nož, čak mu je pretilo jedno vreme da bude i zabranjen. Pobunili su se, kao, prosvetni radnici, zbog vređanja njihovog lika i dela... Ovo je jedna primitivna sredina u kojoj znanja nisu baš rasprostranjena pojava. Postojao je jedan broj tih etabliranih kritičara koji su smatrali da je komedija nižerazredni žanr, nešto što ne može biti umetnost... Umetnost je samo nešto što sadrži užasan patos, je l’?“.       Marković i u ovom, kritički intoniranom filmu, hrabro zaseca u društveno tkivo i iz ugla školske ustanove( vaspitno-obrazovne zajednice, kako glasi njena zvanična funkcija, uglavnom nepostojeća u praksi, kao i većina stvari čiji je cilj zadovoljenje krute forme bez suštinskog sadržaja) demaskira mimikriju lažnog sjaja jedne od temeljnih institucija sistema – tadašnjeg tzv. samoupravnog socijalizma( ko li je samo sa kim ili čim upravljao?)...     Tu je, opet, sjajna ekipa glumaca, kakve je malo koja kinematografija imala i koji su, uglavnom, veoma lucidno i kreativno iznosili uloge, dajući im uvek onaj presudni lični, neponovljivi pečat i šmek. Uvek je tu bila doza krajnje specifičnog, urnebesno-tragičnog humora, reprezenta ovih naših uvrnutih prostora, ali preko potrebnog da bi sami sebe pokušali razumeti, ovako nelogični i nesolidni... Uz češku školu reditelja( pre svega neprevaziđenog satiričara Jiržija Mencla) i humora, bili smo uvek tu negde u vrhu, sličnih senzibiliteta i doze crnila koji su opisivali tragikomičnost apsurdnih društava, dajući oduška narodnom trpljenju diktatora, demagogije i svih mogućih, ponižavajućih gluposti ... Fantastična Semka Sokolović-Bartok( buduća tetka iz Bosanske Krupe u ,, Raljama života“), kao direktor škole, naprosto dominira autoritativnošću, cinizmom, neurozama i krutošću, gde je sve spolja naizgled savršeno, dok jedna ljubavna afera iznutra ne razori ,, savršeni sklad“, harmoniju i poredak jedne veoma ugledne škole i njene direktorice, te pokaže pravo stanje stvari – sa puno intriga i netpeljivosti... Ambicioznog, mladog inspektora, koji dolazi da sve to proveri, ostajući do kraja zaglavljen u sistemu koji se raspada, tumači Bogdan Diklić, uvek savršeno hladan i komičan, unoseći dodatni haos i nemir u društvo prepuno nelogičnosti i neodgovornosti pojedinca... Tu je još uvrnuta ekipa prosvetnih radnika – ljudi od ugleda i prikrivenih strasti- Predrag Laković( nesretno zaljubljen), Tanja Bošković( uvek koketna, ovaj put obična šmizla), Miodrag Andrić- Ljuba Moljac( švaler, pravi Tarzan među nastavnicima, predaje fizičko vaspitanje), potom Pavle Vujisić( majstor za popravke svega i svačega, protivteža svojom razboritošću opštem haosu), anonimna spremačica koja upravo odlazi u penziju, neko gotovo neprimetan unutar društva ,, intelektualaca“ koji uništavaju sve pred sobom, i kao šlag na opraštajnoj torti nastavnik tehničkog obrazovanja Sava( mrzovoljni i cinični, veličanstveni Zoran Radmilović), biologičarka, Savina supruga( Olivera Marković, uvek uglađena i smirena, protivteža neurotičnom, potrošenom Savi) i napokon neko u čijem se liku sve sažima i prelama, u čijim se alkoholnim traumama( genijalni Berček, nastavnik književnosti, poetičnog nadimka- Viski) očituje sva tragika jednog lažnog morala i društva u celini...     Berčekov završni monolog, alkoholni krešendo, kada pijan kao majka recituje ,, Majstori, majstori...“( o svima onima koji nam se nezvani mešaju u život, ,,pomažući“ nam- uništavaju ga, baš onako, temeljno) i Radmilovićeva konstatacija: ,, Evo šta obrazovanje napravi od pravog čoveka“, posmatrajući Berčeka kako se razoren alkoholom i rezignacijom pijan stropoštava po sred stola sa hranom i pićem, simbolizujući čovekov pad i unutrašnje urušavanje, metaforično oslikava zloslutnu najavu opšte propasti tadašnjeg društva... Supervizor, koji se na kraju pojavljuje kao egzekutor ili ,, partibrejker“, na ispraćaju ,, drage keve“, kako su od milja zvali spremačicu, samo hladno konstatuje uznapredovalu ,, bolest“ unutar škole i njenog poretka stvari, raspršujući i poslednju iluziju u mogućnost popravke bilo čega...     Rade Marković, kao pravi, otmeni i odmereni gospodin, u ulozi ciničnog i hladnog supervizora beskompromisno saopštava neprijatne istine o truležu koji vonja na sve strane, na opštu hipokriziju i inerciju društva kome ni obrazovanje, u prvom smislu reči, nije potrebno – već samo neka vrsta simulacije istog, jalovi surogat za proizvodnju novih poltrona i dupeuvlaka. Deceniju kasnije, ,, Majstori, majstori“ pokazaće se kao jedan od proročkih filmova, u vreme kada su sve gadosti, decenijama gurane pod veličanstveni tepih, izbile u vidu rata, nasilja, podele plena pljačkom i sve to uvijeno u oblande zaglupljujućeg šovinizma sa kojim je sve i počelo pre pola veka, u borbi za vlast i podelu plena... Bilo kako bilo, ovaj film ostaje jednim od nenametljivih ,, markovićevskih“ klasika Yu filma, pa i šire...   GORAN MARKOVIĆ: ,, Variola vera“ (1982.)       Zaraženi hodočasnik dolazi u našu zemlju, biva smešten usred kolapsa u bolnicu, neadekvatno lečen zbog neutvrđene dijagnoze... On umire u strašnim mukama, bolest se prenosi na ostale pacijente i osoblje, zaraza počinje da se širi i zahvata celu bolnicu... Epidemija naknadno ustanovljenih velikih boginja( variole vere) počinje da hara, dovodeći u opasnost i iskušenje pojedinca i celo društvo... U izolaciji zdravstvene ustanove otkriva se sva promašenost, neodgovornost i licemerje društva u celini, društva odavno inficiranog i obolelog neizlečivom bolešću laži, rasula i dvostrukog morala...  ,, Variola vera je film katastrofe s elementima horora. Epidemija velikih boginja desila se 1972. godine a film je snimljen 1982. godine zato jer je bilo potrebno deset godina ne bi li se utvrdilo šta se zapravo dogodilo, i to ne samo sa epidemijom već i sa društvom u kojem se to dogodilo. Ako se sećate, taj film je bio vrlo jaka iluzija na stanje svesti i odnosa snaga u društvu, govorio je o totalnoj neodgovornosti, javašluku, odsustvu bilo kakve vrste morala, što je, razume se, prethodilo svemu ovome što nam se sada dešava. Ja mogu sa gorčinom i bez trunke ponosa da kažem da je ,, Variola vera“ bila anticipacija ovoga što nam se dešava u svakom pogledu, uključujući i islamski fundamentalizam. A najpre je to bio film o tome kako smo mi Balkanci, Srbi, jedna nesolidna nacija koja uopšte nema elementarne civilizacijske predispozicije da živi kultivisano. Nema, pre svega, svest o odgovornosti... Ali, većina nas je strašno uskogruda, ne vidi dalje od svog nosa, zabija glavu u pesak... Ne možemo, zapravo, da se odlučimo na to da preuzmemo odgovornost. A stvar je samo u tome – reći sebi: e, sad više neću da drugi odlučuju u moje ime, to ću ubuduće učiniti sam...“.   ,, TAJVANSKA KANASTA“ (1985.) – Goran Marković    ,, Četrdesetogodišnji nezaposleni arhitekta zaokupljen je izradom ,, mrdalica“, suludih skulptura koje niko ne shvata ozbiljno. On polako upada u ruke grupi sumnjivih tipova, koji žele da ga iskoriste u protivzakonitim poslovima... Tako kreće drama običnog, bezperspektivnog čoveka unutar uneređenog društva...“.     Nakon suptilne kritike i razotkrivanja suštine prevare i demagoške mimikrije jugoslovenskog društva u rasulu( veštačke tvorevine Zapada, u službi marionete unutar tadašnje blokovske podele sveta – kao kapitalisti protiv komunista, fora!) – počevši sa opservacijom gluposti i zla već u debi ostvarenju - ,, Specijalno vaspitanje“( gde se mladi ljudi prepuštaju sami sebi ili, još slikovitije ,, puštaju niz vodu“), filmu ,, Majstori, majstori“( isto to neodgovorno i lažno-sjajno društvo osveteljeno iznutra, unutar obrazovnog sistema), ,, Varioli veri“( baveći se bolešću i uzrokom infekcije društva) reditelj Goran Marković u svoj svojoj ,, progresivnoj mizantropiji“ stiže do samog srca problema( koji su i danas tu, bez obzira šta piše na kalendaru- 1985. ili 2013. ili 3102.) – korupcije, vlastoljublja po svaku cenu, neodgovornosti, klptomanije i laži i činjenice da mlad čovek nikad ne dobije nikakvu šansu, osim da ostari i umre kao ,, omladinac“( ,, malo stariji“ omladinac) i da ga niko nikad uopšte i ne spomine osim kao glasački broj ili potencijalnog ratnika za ,, više ciljeve nacije“...     U tom i takvom okruženju, gde se odluke donose iza zvanične kulise, na jednom od očiju javnosti skrivenom mestu, a zvanične institucije služe samo kao ,, potemkinova“ prikaza, gde činom rođenja stičete mesto na društvenoj lestvici, naročito ako vam je prezime i poreklo ,, pravo“, gde umesto znanja i diplome više vrede partijska knjižica, podobnost i ,, frit-frit“ šušteća konvertibilna moneta u pravim rukama u pravoj količini, svi oni nepoželjni, greškom rođeni, misleći, svojeglavi, kulturni, obrazovani i buntovni guraju se( silom ili prećutno, s leđa) na marginu, zataškavaju se i bivaju ućutkani, sasečeni u samom korenu...     Boris Komnenić, tumač glavne uloge dominira realističnošću, naprosto prizivajući zlo na sebe. Atmosferom ,, odzvanja“ sartrovska ,, mučnina“ kao konačni osećaj koji ostaje nakon apsolutnog čovekovog pada i svetkovine zla... Što se samog Markovića tiče, jednako je impresivan kao i mnogo puta tih godina – dosledno oštar, otvoren, beskompromisan, urbanog senzibiliteta, kulturan, čovek ne ostavlja mesta bilo kakvoj sumnji u iskrenost i dobronamernost... Poređenja radi, racimo, ono što su Azra i Brejkersi uradili na polju rock and rolla, boreći se protiv sveopšte moronizacije i dekadencije društva, to su na polju filma uradili pre svih Miša Radivojević i Goran Marković ( uz naravno mnoge druge bitne ljude i bendove)... U krajnjoj liniji, sve što je u životu bitno, trajno, pošteno, humano, iskreno i od srca na neki je način Rock and Roll! Verujte na reč...   ,, VEĆ VIĐENO“ ( 1987.) – Goran Marković       Markovićev film ,, Već viđeno“ predstavlja jezivu tragediju, horor-priču, koja gotovo neprimetno, zloslutno, sazdana od niza potsvesnih ljudskih trauma, tone ka užasima surovosti, da bi se u završnim kadrovima survala u satanistički pokolj, posledicu inicijalnog, zla prikrivenog u čoveku, iz kojeg se domino efektom ruše sve barijere dobrote i milosrđa... Goran Marković, potpisan kao scenarista i reditelj, ovim filmom silazi najdublje u ponore zla, netipičnim stilom, mnogo više koncentrisan na samu unutrašnjost pojedinca i refleksije njegove svesti i potsvesti, kao odbleske svih trauma koje se gomilaju u nama pod udarcima okruženja... od roditelja do društva i njegovog pšoretka stvari...     Mihailo, nastavnik klavira u obrazovnom centru( tzv. Radnički univerzitet), usamljenik, čudak, istraumatizovana ličnost – pritisnut nesvesno inhibirajućom prošlošću, vezanom pre svega za njegov odnos prema roditeljima i posleratnim revolucionarnim društvom, bori se sa nečim što ni sam sebi ne može da racionalno objasni – čudesnim pojavama, situacijama koje mu se čine već viđenim i proživljenim u prethodnom delu života. Ređaju se nejasne slike u njegovoj glavi, nepovezane, zastrašujuće, zloslutne, veoma traumatične... ,, Deja vu“, psihološki fenom kada nam se čini da smo neke stvari već jednom videli i doživeli( bez logičkog uporišta u stvarnosti), opterećuju njegovu vezu sa mladom koleginicom( vatrenom Anicom (veoma) Dobrom) i sve ga više vodi ka tragediji koja mu se ukazuje fragmentarno, u psihotičnim fleševima... Tu je i njegov nesnosni sused, sa kojim deli veliki porodični stan...     Mustafa Nadarević( Mihailo) maestralno dočarava stravičnu atmosferu, ponirući sve dublje u uznemirujuće ludilo i uvlačeći gledaoca u mozaik sve stravičnijih događaja, koji na kraju kulminiraju masakrom – u kojem stradaju pomenuta, neverna devojka, njen otac i novi ljubavnik ... Seksualna trauma iz detinjstva, kao i trauma vezana za smrt majke, hapšenje i ubistvo oca od nove revolucionarne vlasti – kao izdajnika naroda i oduzimanje polovine stana od strane vlasti i novog suseda ,, revolucionara“, udbaša, na kraju se otkrivaju i oslobađaju kroz Mihailovu razorenu svest, proizvodeći njegov konačni duševni slom, brutalnu tragediju i nove žrtve, (ne) zatvarajući krug zla... Krug tragedije ,, okončava“ mlađi brat ubijene devojke(jedini preživeli svedok masakra) sada već kao odrastao čovek, otkrivajući pozadinu svega, vraćajući priču na početak – kao osvetnik koji je čekao pravi trenutak...   GORAN MARKOVIĆ : ,, Tito i ja“ (1992.)    ,, Dakle, to je bio film o trenutku kada je jedno dete počelo da misli i prestalo da bude nebulozno, prestalo da bude dete u čije ime odlučuje sistem, roditelji, itd., veće je uradilo prvi korak iz svog mozga i svoje svesti... ... Trenutak kada sam shvatio kakva je Tito opskurna ličnost dogodio se 1968. godine kada je on izveo onaj jeftini trik sa beogradskim studentima i kada ih je obmanuo. Svi ljudi koji su tada bili mladi i pametni shvatili su da se radi o jednom avanturisti, čoveku koji poznaje mnogo trikova koje upotrebljava u prljave svrhe. Tada sam suštinski posumnjao u njega, a kada su od njega počeli da prave marionetu i da ga trpaju u ,, Mapet šou“ i kada je počeo da hoda okolo okićen onim silnim dijamantima i svetlećim uniformama, vođen rukama nekih mnogo morbidnih ljudi – tada sam direktno zamrzeo njegovu pojavu. I kada sam počeo da radim na tekstu za ovaj film još sam bio pod utiskom i smatrao sam ga negativcem. Međutim, kad sam pripremao film i počeo da gledam arhivske materijale, naročito one rane, iz pedesetih, koji su mi bili potrebni, shvatio sam da se zapravo radilo o izuzetno sposobnom čoveku. Pre svega – fenomenalnom glumcu!... Bio je to čovek koji je živeo lažni, izmišljeni život, okružen sve samim dupeuvlakama i licemerima, nepostojeći život i tako je umro: prilično sam, prilično ostavljen, uz bdenje najvernijih poltrona... Jednostavno, tužan je to bio život... ... Ako nešto ovaj film afirmiše, onda je to svest o tome da svako od nas mora da preduzme nešto ne bi li se zlu stalo na put. Ne kažem da bi svi ljudi trebalo da budu vrhunski intelektualci i da o svemu lupaju glavu, ali mislim da bi većina nas, ipak, trebalo da stane i zapita se može li malo da misli i svojom glavom, a ne samo da dozvoli da ga indoktriniraju pomoću medijske torture. Naravno, kao ni kod junaka mog filma, tako ni kod nas taj trenutak nije nimalo srećan. Najlakše je kad drugi odlučuju. Kroz taj titoizam i sav taj period koji smo prošli mi smo se, zapravo, infantilno prepuštali drugima – da nas vode, upravljaju, obezbede sve što nam je potrebno. Zapravo smo bili vrlo lako korumpirani – živeli smo relativno dobro, a nismo radili pošteno. Zbog toga je i naša odgovornost ogromna. Besmisleno je optuživati jednu istorijsku ličnost, Tita konkretno, za pokvarenost i manipulisanje našim dušama, a mi smo kobajagi bili samo zavedeni. Niko nije nevin, pogotovo čovek koji misli svojom glavom. Ako je znao o čemu se radi, a pristao da ne radi i za to prima pare, razvijajući uzgred u sebi popriličnu lenčugu, inertnu osobu koju baš briga šta se dešava okolo – onda je on krivac, i to za sve ovo. Ovo što nam se danas dešava, po meni, je kazna za sav taj period. Sreća i neosporno zadovoljstvo koje je rani titoizam nudio bila je, u stvari, dosta jednostavna ujdurma. Kao da nam je rekao: ja ću vladati vama, vi nećete raditi mnogo, živećemo skromno ali solidno. To je bio prećutni dogovor između naroda i velikog vođe. Većine je pristajala na to, naročito intelektualci“.   by Dragan Uzelac
Pročitajte celu vest