Dženi Ofil (1968) je američka književnica. Njen prvi roman ,,Poslednje stvari” objavljen je 1999. godine i našao se u najjužem izboru L.A. Timesa za ,,Nagradu za prvu knjigu”. Napisala je tri romana za odrasle i četiri za decu a radila je in a uređenju antologija eseja. Predaje na odsecima za književnost na Univerzitetu Kvins, Bruklinskom koledžu i Univerzitetu Kolumbija.      ,,Zavod za nagađanje” (2014) proglašen je najboljom knjigom godine od strane nekoliko magazina, kao što su New Yorker, Boston Globe, Vogue, itd. U njemu autorka u formi kratkih crtica čitaocima pruža prikaz jednog ne tako uspešnog braka i otvara prozor u najintimnije misli protagonistkinje koja shvata da se srećno do kraja života, čini se, živi samo u bajkama.      Priča romana počinje u onom trenutku kada supružnici prestanu da žive srećno, iako im zajednički život ni izdaleka nije gotov, ili kako to naratorka kaže onda kada su već ispričali jedno drugom sve priče. Ovo je roman o kolotečini kojoj se ne može naći rešenje, za koju je svako ko izgovara sudbonosno da siguran da se njemu nikada ne može dogoditi. Naratorka je supruga, majka i umetnica, žena koja je imala nebrojeno mnogo planova is nova, žena koja je svesna da se mnogi od tih snova nikada neće ostvariti, ali ne ume da pronađe rešenje.      Ponekad noću intervjuišem sebe.      Šta želiš?      Ne znam.      Šta želiš?      Ne znam.      Šta misliš da je problem?      Ama ostavi me na miru.      Autorka u roman kao jednu od tačaka ključanja uvodi motiv stenica. U bračni kutak naratorke uselila su se sićušne napasti kojih se, ma šta radili, nikako ne mogu osloboditi. Čini se da je jedino rešenje spaliti čitav dom i krenuti iz početka. Odlična metafora za osećanje koje nagriza – ne vidite ga, ne čujete ga, nemoguće je otarasiti ga se, ma šta radili. Baš kao osećanje fundamentalnog nezadovoljstva. Naratorka je supruga i majka, sve ono što nije mogla ni da zamisli: ,,Plan mi je bio da se nikada ne udam. Želela sam da budem umetničko čudovište.” Umesto proslavljenog umetničkog čudovišta kome se dive čitaoci širom sveta, sada piše trivijalnu književnost za nekoga ko će, time što će na njeno delo nalepiti svoje ime i prezime, preuzeti slavu. Sve što ju je nekad radovalo sada joj smeta, čak i muževljeva poslovična dobrota koja se nekako ne uklapa sa ulogom preljubnika, pa ko je onda kriv? Rupa koja zjapi ne može biti zamenjena ,,ovozemaljskim”: ,,Mislila sam da će to što toliko volim njih dvoje sve dovesti u red”, ali ne pomaže. Ne pomažu ni knjige samopomoći, proslavljeni gurui. naprotiv, samo produbljuju sumnju i nezadovoljstvo:      Pronašla sam kod uličnog prodavca knjigu pod nazivom ,,Življenje a ne preživljavanje”. Stajala sam i prelistavala je, trudeći se da joj ne popustim.      Mislite da je teskoba koja vas tišti trajno stanje, ali ona je kod većine ljudi ipak samo prolazna.      (A šta ako sam ja nešto posebno? Šta ako pripadam manjini?)      Roman je satkan od niza labavo povezanih misli, krojen gotovo kao riznica lepih i ne tako lepih misli, ponekad izuzetno duhovitih, krcatih samoironijom a ponekad surovo iskrenih i otrežnjujućih. Na manje od 150 stranica Dženi Ofil pred čitaoce otvara najintimniju škrinju jedne žene koja krije sve one misli sa kojima se ponekad suočava svako od nas, ali koje ni u ludilo ne bismo izgovorili naglas. Roman se promoviše kao ,,prikaz jednog braka”, ali je zaista mnogo više od toga. ,,Zavod za nagađanje” je ogledna disekcija nezadovoljstva koje poput virusa preuzima deo po deo čovekovog bića. Zbog kratke forme i fragmenata od kojih se sastoji roman se može pročitati za dan, ali beline u tekstu kao da su tu s razlogom: nateraće vas da zastanete i dobro promislite o redovima koje razdvajaju.      Ocena: 4/5      Izdavač: Booka
Pročitajte celu vest